Bajram je. Radost je. Sreća je. ...ali nije isto...ali će biti isto.

Bajram je, postači se raduju milosti, nagradi, nepostači se raduju prazniku, radost je, sreća je. Lijepo je, ali nije isto. Neko je kod kuće sa svima, a neko se grize u duši dok traje zvono na Viberu, dok pokušava dobiti babu i majku. Zvono koje mnogo mrziš, a istovremeno jako voliš. Mrziš ga jer bi bilo lijepo bez zvona da ih vidiš, a voliš ga jer misliš, hvala Bogu, oni ih barem imaju. S druge strane, standardno, prvo otvori baba jer je hrabrija, majka se malo skriva, vidiš da je tuđinka ali se ne pojavljuje u potpunosti. Uzmi prvo sebe, pa će se sve pojaviti samo, sama ćeš znati. Lijepo je, na neki način je i obrnuto, ali rana, bol, ona je. Nije isto.

Treći opet kaže: „Kojem da se javiš, ne Viberu, ja bih zvao i Votsap, i Mesindžer, a kamoli fiksni telefon i javio bih se!“, ali sudbina je zapisana. Nije isto.

Četvrti, kao riža ujutro, samo broji, samo broji stolice na stolu i stalno mu nedostaje neki, ne odustaje, broji sa jedne strane, pa s druge, slučajno da ne pobroji pogrešno prvi red. Nije kriv, do juče su svi bili na broju. Eh, koliko će nedostajati, pa će biti manjak, pa će biti višak, pa opet će nedostajati. Jednog dana će i tebi nedostajati, a neko će brojati. Mora tako, balans se mora održati. Odredba. Nije isto.

Ima i peti, i šesti, i bezbroj drugih, ali ej Bajram je, radost je, sreća je! Osmijehni se, progutaj, i sjeti se zašto postiš, zašto si stvoren. Reci „Elhamdulillah“, zagrli ruke, i biće isto.

Bajram je. Radost je. Sreća je. Isto je.

Za mnogo godina dragi moji. Za mnogo godina Bajram. Bayram Šerif Mubarek Olsun. Eid mubarak. ❤❤❤